Kralj Nikola i Aleksa

Čast kraljevog perjanika:

Aleksa Trivkov sa Rilja bijaše perjanik kod kralja Nikole na Cetinju. Jednoga dana dođoše na dvor neka gospoda na konjima. Među njima je bilo i žena. Kad su se zaustavili pred dvorom, potrčaše perjanici da pridrže konje pod njima. Perjaniku Aleksi slučajno dopade da drži konja pod jednom ženom..

„Neću ja, vala, pod ženama držati konja, taman da mi obraz pocrni“, reče Aleksa.

Vidi kralj da niko ne drži konja pod jednom gospođom, pa povika:

„Što neko ne uvati konja pod onom ženom?“

„Bogami, onaj perjenik neće“, neko odgovori i pokaza na Aleksu.

„Anu mi ga zovi ovamo!“ Sluga potrči i zovnu perjanika Aleksu.

„Što ne pridržiš onog konja?“,reče ljutito kralj.

„Je li ja, gospodaru?“.

„ Ti, ti! Nego ko drugi!“

„ E, nije ga ovaj pod ženama nikada držao, pa neće ni sad!“

„ Ajde brzo, kad ti ja velim,“ reče ljutito kralj.

„E, neću, gospodaru, ja pod tijem svjeckijm vuculjama konja držati da bi me ovoga koštalo - pokazujući na glavu i grb na kapi. Kralj se na to nasmija i oprosti mu neposlušnost..“

Šamarčina

Jeftino je, kupujem

Aleksa Trivkov sa Rilja oštro se posvađao sa komandirom žandarmerijske stanice na Riljima. Nakon poduže svađe u vezi sa hvatanjem nekih švercera duvana i ponašanja žandara, Aleksa izgubi živce i zvizne šamarčinu „vakmajstoru” žandarmerijske stanice.

Na saslušanju kod sreskog poglavara u Nevesinju, Aleksa je uspio opravdati svoju intervenciju što se tiče švercera duvana ali za šamarčinu bi osuđen da plati kaznu u visini zlatne desetice.

Aleksa zadovoljan što je dobro prošao,reče Sreskom poglavaru: „Kad je tako jeftino, plaćam za dva“. Metnu na sto dvije zlatne desetice, priđe fakmajstoru pa mu istog momenta opali i drugi šamar i izađe vani..

Prdonjića do

Skupo plaćeno

Simo Pavlova iz Domrka angažova beg Bogašić da mu bude vodić i sluga. Tako beg Bogašić jednom prilikom vođaše u obilazak neku visoku ličnost iz Carigrada. Na jednom mjestu beg i gost su se zaustavili da odmore i popiju kafu. Dok je Simo spremao kafu, oni su čitavo vrijeme razgovarali na turskom jeziku.

Simo, u jednom trenutku, dok se saginjao da ih posluži, tako jako prdnuo da je beg to shvatio kao ličnu uvredu i njega i gosta, pa ga ljutito zapita na turskom ”Ne japijorsun” (Šta uradi, Vlaše?).

Simo, već dobrano ljut što u njegovom prisustvu pričaju turski - koji on slabo razumijaše - reće:

”Kad nećete razgovarati samnom srpski, a vi razgovarajte sa mojom guzicom, možda nju bolje razumijete”.

Beg nasrnu na Sima da ga ubije, ali Simo bi brži i pobjegne. Kasnije, da bi otkupio glavu, Simo je morao dati potkućnicu koja kasnije dobi ime ”Prdonjića do”. Tako se i danas ta njiva zove.

.

Glad i smrt

Samo gladnog nemožeš nasmijati

Poslije povratka iz italijanskog zarobljeništva na ostrvu Mamula, Simo Stanišin priča okupljenim:

„Djeco moja, nasmijati možeš svakog čoeka sem gladna.“

Ja dodah: „Striko, i mi smo gladni.“

„Jeste, ali to nije ona glad od koje se umire. Ja sam na Mamuli pojeo kaiš i opanke“.

„Kako, striko“, upitah.

„Nevoljno i čemerno, ali uz čvrstu volju da preživim. Ispržim ja to pa polako žvaćem neđeljama, parče po parče, da mi što dulje traje. Kad si toliko gladan, ništa te ne može odvratiti od pomisli na glad, ni nasmijati, ona je tu pored tebe, kao mora. Toti je avet koja te pritiska i tako mnoge umori smrću. Eto, izgubih sinove Borišu 1941. i Maksima 1943. g; za njih bi’ dao devet života kad bi mog'o, a kad se nađem s ljudima u razgovoru se nasmijem, ali tih dana na Mamuli se nijesam nasmijao. Eto takva je glad kad se od nje umire“. (Zapisao Milan Nikolin Buha u knižici ”Porodica Buha u slici i reči”, 2001)

.

Konj i junak

Razlika između njih

Milivoje Radivojev, Jovan Krstov i Peko Jovanov - Jojin iz Domrka idu s konjima po drva u planinu Ivicu. Penjući se uz veliku uzbrdicu, Milivoje i Jovan juzašu na konje, a Peko ide pješice iza njih. Jovanov konj, što zbog tereta što zbog uzbrdice nekako ide polagano pa u jednom trenutku Jovan nervozan, reče Peku da nečim udari njegovog konja kako bi išao brže. Peko se sagne, uze kamenčinu i zavitla je prema konju na kome je jašio Jovan. Upravo u tom trenutku konj se spotače i posrnu, a kamen pogodi Jovana među pleća. Što od posrtanja konja, što od udarca, elem, Jovan padne sa konja. Ljutito pogleda Peka pa povika:

„Oooo, Krista ti Boga, ablećino jedan, oči ti ispale, šta uradi? Zar ne razlikuješ konja od junaka!”

Peko, videći da se ništa strašno Jovanu nije dogodilo, šikne na nos, izbaci slinu, pa dobaci:

„Razlikujem, razlikujem, ali nisam nigdje vidio junaka”.

.

Ženska stvar

Šta je bolje

Udvara se Jovan Olgi Mirićuši iz Sniježnica, pa u jednom trenutku kaže:

„Znaš li ti, Olga, šta je najljepše na ovom svijetu?“

„ Ne znam,“ odgovori ona.:

„E, vala, Olga, nema ništa ljepše od one ženske stvari.“

„ E, moj Jovane , ne znaš ti ništa, jer nisi probao onu mušku stvar.“

Žban

Može li puštati ono što ne drži

Kao dvanaestogodišnjak, posudim ja od Krsta - Kika blanje i napravim mali drveni žban za vodu. Vraćajući blanje, pokažem ja Kiku - koji je inače važio za odličnog majstora - novi žban i upitah ga:

„Šta misliš, ’oće li puštati vodnu?“?“

Kiko, uvijek u žurbi, skoro i ne pogledavši žban odgovori kratko: „Neće.“:

Tek što je moje lice ozarila radost zbog ove potvrde, Kiko podiže dugačke obrve i malim zelenim očima pogleda me prodorno i dobaci:“

„Ono što ne može držati vodu, ne može je ni puštati.“